Đir po gradu

                         (kroz izmišano vrime) 

Vako je ispod Kvartira bilo na proliće 1941. godine: livo, uz Veli madroč jošter je stala crkva Božjeg blagdana, uzaskale od Kvartira česma i fafarinka, a okolo je bilo viditi i našeg svita

                  Zaputićemo se od Kronjina magazina
                  nizbrdo, pa uz Berze rada
                  (povirićemo ko je sve u fili za pjombe
                  i dentijere, a ko za tablete i štoko gore),
                  i uz svetu Nediljicu nizaskale,
                   kraj Križa, prid mandroče, veli i mali,
                   i rivon do peškarije, Dumenika
                   i Katedrale.

                   Upočinićemo na zadnjim bancima,
                   poviriti do krstionice, i onda
                   vanka, uzaskale, kraj Četri bunara,
                   kroz prvu ulicu, meštra Dalmatinca,
                   do njegove i moje kuće, 
                   i svetoga Grgura i Napoleonova Kvartira,
                   pa jopet uzaskale, 
                   gori-desno-gori-pravo-livo, sve do prid 
                   groblje svete Ane i forticu Mijovila.

                   Skalaćemo se na Prigrad, pa do
                   kina Sloboda i uzbrdo, kraj Uboškog doma,
                   uspeti put Tanaje i Vidilice, 
                   i s najveće visine
                   upitati  Grad i Stvoritelja:
                   čime smo zavridili ovu lipost,
                   i šta smo im sve dužni. 
  
                   Pa ćemo nizbrdo, do kuglane
                   i kroz Šubićevac, uzbrig, do Belvedera,
                   pa doli na Škopinac, i življin
                   korakon niz bolnicu, do suda,
                   Preparandije, novoga pazara, Drage,
                   mula i otela Krka, pa prid Lloyda.

                  Ka da smo u centru svita:
                  s leđa nan mašu brodovi iz Konala,
                  iz luke roba sa svih strana,
                  a u facu tuču i đerdin, i Tomasseo,
                  i Petar Krešimir IV (guraju se za misto), 
                  i zadnje još otvorene rane 
                  od granata iz 1991. po prvim kućama.

                 Kraj topova ulazimo ugrad, 
                 penjemo se do Barbare, stišćemo
                 Kalelargom, priko Medulića, pa
                 skoro do Poljane i natrag,
                 s gornje strane, kroz Masnu,
                 do Male lože i Staroga pazara.

                 Pitamo svit: di je Šarina pekara,
                 šta je s činovničkon zadrugon,
                 di je Červarova brijačnica,
                 je li ko vidija babu Matiju s Male lože,
                 i šta je reći da u Legi i u svete Luce
                 više nije škola.

                  Ma, nije škola više ni u Docu, kažu,
                  ali je noću sve puno dice, i nije više
                  misa ni zvona ni u Dumeniku, 
                  niti su u Nikole svi jedrenjaci i bandire
                  na broju, ali su glave s Katedrale
                  bilije nego na početku.
                   
                  Pitamo za Škaricu, za Đenka, za Radićevu
                  knjižaru, za Čokovu parfumeriju,
                  Modni magazin i Ožegovića, pa
                  i za Mariju Vatavukovu i gostionu Bor,
                  ko ih još panti? I šta je sa Slavkon
                  i Martinovićen, ko sad vozi za
                  Martinsku, a ko za Roka u Zaton?
                  I vesla li ko do Malinice?

                  Vrtimo se od Uskog prolaza
                  do Strmih stuba, vraćamo
                  ka sumanuti prid Vijećnicu:
                  pivaju razglasi, blišti buka
                  i puno je svita.

                  I nismo ni zavapili: di smo,
                  a sviće se trnu.

(Iz "Velikog rječnika šibenskih riči", prvi dija)