Glave s katedrale: šibenska sfinga - prid rišenjem? (3)

Po Šibeniku se znalo čuti da je ovo glava Jurja Dalmatinca oli njegov šenj pod cili njegov posal u Šibeniku, za koji je - razbanzzavali su ga i u njegovo vrime - zna uzeti šolde, a da posal nije učinija do kraja. Katedrala se gradila 105 godina, pa ni dica šta su se rodila kad je započeta ta rađa nisu dočekala nježin kraj, a ni njijova unučad

PRVA FIRENCA PA - ŠIBENIK: Šibenik je s ove bande Jadrana bija prvi u gradnji renesansnih prvostolnica. Njegov je renesansni Jakov saziđan prija osorske i hvarske katedrale, a i prija svete Marije u Zadru. Ma, neka se znade i ovo: gradnja te nove katedrale u Šibeniku počela je samo pet godina poslin nego šta se počela ziđati Brunelleschijeva crkva Santa Spirita u Firenci, pa bimo mogli kasti da je jošter onda Šibenik bija podjednako blizon Bogu ka i najrenesansnije i najevropskije misto na svitu, prilipa Firenca. 

JURAJ - ZIDAR, ARTIŠT OLI ČUDOTVORAC: A naš Juraj Dalmatinac, po čijin je škicama sve rađeno, i gori - na apside - mećane glave, je li on bija samo snalažljiv i bizer zidar, koji je na šibensku katedralu samo prinija rišenja sa najrenesansnijih požicija u Evropi, oli je sam iša i puno daje? Moga je on na svoje oči viditi - dok je tamo učija zanat - da slavniji od njega meću glave i na firentinske crkve, ka i na Duždevu palaču u Veneciji, ma on ih je sviju nadjača! Jerbo, je da nije Juraj prvi na svitu meća glave judi, koji nisu bili sveci, na jedan sveti, Božji hram, ma zato je - kako je to lipo napisa povjesničar umitnosti, Radovan Ivančević - baš on stvorija "najbrojniju i najkvalitetniju galeriju portreta, izloženu kao javni spomenik profane skulpture na jedan sakralni objekt u Europi".

GLAVE, KA DA SU ŽIVE: I dočin su u Veneciji radili malešne, gotičke glave, ka tipove, a ne ka živućega čovika (pa ih jošter pokrijali lišćon, da ih to manje moš raspoznati), naš je Juraj učinija da su veličine ka na pravome čoviku, jušto kolke su i uživo, i da svaka pripada po jednome čejadetu, koje je svojin dilima i grijima zamiritalo da se nađe na apsidama njegove lipotice. Zato među glavama sa katedrale ima kosatih i ćelavih, pripametnih i zbleznutih, ingordih i onih šta paru ka da će ih svaki čas ko odrizati špadon, muških i - ženskih (!), od starčadi i ditinjih, divjih i pitomih, pa i od više raca i vira. Jesu li to bile glave šta su se u ono vrime motale po šibenskoj divjoj rivi, po drvenin i kamenin mulićima, u Štradi među butigama i po Velikoj i Maloj lođi, pa i po crkvama, oli je sve to bija daleki, furešti svit, koji je u ono vrime vanka određiva evropsku, pa - ka za zzuntu - i šibensku sudbinu?

I ON JE NAJVAŽNIJE PRIMUČA: Čija je koja, to nan Juraj ili nije tija kasti (nego da mislimo sami, a on da nan se iz podajega smije), ili je poslin njega, u ratovima, pjačkama i kugama, sve šta je metnija na kartu ošlo uništa, pa bi se moglo kasti da Šibeniku nije bilo suđeno da zna u koje glave gleda, kad prolazi uz katedralu, a onda ni to šta mu one tribaju kasti. Biće da je zarad svega Šibenik okad žive šnjon, iša svojin puton, a ona svojin, ka da ne živu za istin stolon i pod istin nebon.

Je li tribalo metniti ovu golotinju na jedno sveto misto, s kojega se, pridržavajući oni bokunić lista od smokve, ova nesritnica smije cilon svitu, a?

JE LI KATEDRALA KONTRA BIBLIJE: Prvi za kojeg se zna da ga je zaintrigiralo da dočuka čija je koja glava na katedrali kažu da je bija Petar Kolendić (1882.-1969.), Dubrovčanin, koji je jedno vrime radija i u Šibeniku, povjesničar koji je istraživa književnu i samostansku baštinu po Jadranu, i bija prvi koji je svatija da su glave s katedrale šibenska sfinga. Poslin njega najdaje je otiša akademik Ivo Petricioli, koji je u glavi sa špicaston kapon pripozna bizantinskoga cara Ivana Paleologa, šta je 1435. svratija do Italije i bija prikaživan na medaljunima. U novije vrime Ivana Prijatelj Pavičić ošla je najdaje, provajući dokaživati da sve glave s katedrale prikažiju glavne face iz ondašnje protuturske lige evropskih vladara, te katoličke, grkokatoličke i pravoslavne crkve, uz dikoju tursku glavu koja nije bila za rat nego za trgovinu i diplomaciju. Pa je, potežući štriku pod svoju študiju, rekla da glave s katedrale "simboliziraju vojujuću Crkvu na zemlji". Šta su o toj Jurjevoj "vojujućoj" konpoziciji grišnih glava mislili Adam i Eva, sveti Petar, Jakov i Marko, Mijovil, Bogorodica Navištenja, Isukrst i Duv Sveti (koji su - ako ćemo priskočiti Mijovila - svi odreda propovidali Jubav), koji su raštrkani po krovu oli okolo dva portala, naš svit more čuti tekar kad se uspne u Krajevstvo nebesko.

                                    (Nastavja se)

     

Glave s katedrale: šibenska sfinga - prid rišenjen? (2. štorija)

Je li ovo glava od Jurja Šižgorića, velikog šibenskog i evropskog imena iz vrimena humanizma i renesanse? Nigdi ne piše crno na bilo da - je, ma sve upućuje na to - da je i bašta!

ČIJA JE KOJA GLAVA? Provaćemo dočukati prama najnovijin istraživanjima i špekulacijama judi od struke, ma ićemo i dunbje, pipati in sviman pulac, pitati se: čemu sfinga, zarad česa - tajna? Jurjevih da je bilo 40 glava i tri lavlje, 11 da su onda napravili njegovi zidari, dočin ih je u 19. stoliću zaminjeno 14, pa su namisto njih metnute nove, među kojima jedna i od ondašnjeg glavnog restauratora, Josipa Pasinija. Ima li među svin tin glavama ijednoga 
ondašnjeg Šibenčanca oli Šibenke? Ako je ikad igdi šta i metnuto na kartu, sve je u velikoj kugi i pjački, šta je išla užnju, iz drugog dila 1649.  godine, ošlo niz vitar. Ako je među tin glavama ijedna iz Šibenika, moglo bi se kontati samo da je ona šta zna pridstavljati velikog evropskog humanistu, Jurja Šižgorića (s lovoron na glavi), šta more i ne mora biti. Jerbo je cila katedrala rađena na slavu Boga, sa znakovjen za svitsku javnost, a ne za grezzi, neuki i 
pogani šibenski svit, šta je i onda bija u većini. Cila je ziđana i ka "vojujuća crkva", priko koje će Bog šalvati naš grad od turskih navala, da bi malo poslin, uz priveliku patnju, popušta kugi i zamalo sve vratija daje od početka iz 1066-e. Zar Mijovil i danas ne buža Đavla, gori uz kupolu, koju je u zadnjen ratu probužala granata najzadnjih divjaka? Spasija je Mijovil i kupolu i Jakova, ali sa Zloduvon se jošter nemilice rve, i neće se znati ko je koga, sve dok se poslin Susvite ne vidi zarad česa je Šibenik, na najlipšen mistu na svitu, tokala takva patnička i skonšumana povist.

INPEGULANI 22. ŠESTOG 1441. GODINE: Ko jošter ne zna, šibenska je katedrala jedina sakralna građevina u Evropi, koja je saziđana samo od biloga kamena, na utor i pero, brez malte, drva i tikula. Ugovor s Jurjon na inpegulani 22. šestoga 1441. patalo je njih 12 (kolko je u Isusovo vrime bilo i apostola): biskup Juraj Šižgorić, nadstojnici gradnje Jakov Žilević i Mihovil Cvitanov, te plemenitaši Cvitan Grčičić, Radić Šižgorić, Ivan Tobolović, Marko Dobrojević, 
Šimun Divnić, Ivan Vrančić i Martin Pribislavić, a užnjih i Nikola Bernardi i Nikola Bono. Kad su počeli posal, Jurju su prvi pomoćnici bili Grubiša Slafčić, Andrija Budčić, Radić Pokrović i Dišman Gombrebić. A gradnja se otegla, ki da su je patali meštri iz inberlanog 21. stolića, u kojen Šibenik joštera nosi i numerološki inpegulani poštanski predbroj 22000, ka znak velikog nereda i rastrojstva. Prvi graditej katedrale, prija Jurja, bija je Francesco di Giacomo (od 1431. do 1441.), koji je uzdiga glavni, zapadni portal s Poslidnjin sudon, i usput počeja dizati sjeverni portal, s Prvin grijon, kojeg je puno poslin dovršija Nikola Firentinac (koji u Šibeniku jošter nema ni spomenik, ni spomen, ni ulicu oli koji trg, volat ili šta bilo). Jurjevo glavno dilo su tri apside, poprični brod i sakrištija, ali i cila konštrukcija, po kojoj je daje ziđa Firentinac i svi oni poslin 
njega. 

JURJEV POTPIS I ŠENJ: Ma, jedino je Juraj metnija svoj potpis na katedralu (kolko god ga se razbanzzavalo da je bija nepismen): Hoc opus cuvarum fecit magister Georgius Mattei Dalmaticus 1443. (oli: ovo dilo je izradija Juraj Matejev Dalmatinac 1443.), kojeg držu ona dva mala, ka anđelića. Ko more ići još dunbje i dalje od tog šenja, naći će da su sve plohe na katedrali napravjene od krugova i kvadrata, šta su tili svitu kasti kolko je renesansa savršenstvo. Pa sad, ko oće ići još daje, da vidi di je to Juraj moga nalaziti 
inšpiraciju za šibensku lipoticu, neka se zaputi tren u Firencu, oli - ako mu je bliže - nek zaplovi prama Veneciji, di će mu se prid Duždevon palačon kasti zamalo sve, oli tolko ništa, da više neće znati zarad česa je isplovija. Stane li, poslin svega, prid sjeverni, bočni portal Jurjeva dila u Šibeniku, pa se zagleda u gologa Adama i Evu, koji su ono malo svoje sirotinje pokrili s dva listića od smokve, razabraće kako je u ono vrime parila prva erotska igra u Šibeniku, 
kojemu se i onda sva erotika sastojala u metniti ga oli u nedati na se. Ma, da se ne bimo zagubili, priupitajmo se jopet: čija je koja glava?

Ova glava da je od restauratora katedrale, Josipa Pasinija, koji je na njojzi u 19. viku učinija veliki posal, pa usput metnija sebe među Jurjeve glave, da se upanti koji ih je to naš noviji čovik spasija da ne sagnjiju. A, ima ih, koji u toj glavi vidu duv i tilo našeg suvremenog akademskog kipara, Ale Guberine, koji je u zadnje vrime obnovija i pozlatija kuću šta je pripadala Jurju Dalmatincu u ulici šta - između Doca i Gorice, na putu od Kvartira prama Lovri oli katedrali - i danas nosi njegovo, Jurjevo ime

                                         (Nastavja se)  

Glave s katedrale: šibenska sfinga - prid rišenjen? (1. štorija)

Koja je od ove tri od kojeg našeg čovika? Jesu li sve tri naše oli nijedna? Jesu li iz istog vrimena oli su raštrkane kroz vrime? I zarad česa se ne veselu šta su metnute tute di jesu za na vike vikova, nego zivaju ka da ih kolju?

ŠIŽGORIĆEVO OLI JURJEVO MASLO: Čije glave stoju na katedrali svetog Jakova u Šibeniku? Na to pitanje - koje je odvaik sebi postavjalo malo našeg svita - niko ne zna odgovora ni danas, poslin višje od 500 godina kako su tamo metnute. Za jedan dija glava u svoje je vrime štoko triba znati glavni naručilac gradnje, šibenski biskup Juraj Šižgorić (čiji je sinovac, s istin imenon i prezimenon, ka najveće šibensko ime u renesansnoj Evropi, u ovo vrime da ime Gradskoj knjižnici na Pojani), jerbo je on bija ti čovik, koji je triba kasti i Francescu di Giacomu (ka prvon graditeju, od 1431. do 1441.) i Jurju Dalmatincu (po čijen je projektu iz 1441. poslin puno vrimena sve i napravjeno) šta Bog oće kasti gradu i svitu ton kamenon lipoton i apokaliptičnon mudrošću. Ako je Šižgorić koju od uputa digdi i metnija na kartu, s metežon u strašnoj kugi iz 1649. sve je ošlo u vitar, a ostala je nerišiva zagonetka.

JURAJ, SFINGA I KUGA: Više od Šižgorića triba je znati Juraj, jer on je puno tih glava sam napravija i sam meća na apside, pa je moga držati se Šižgorićevih inštrukcija, a moga je učiniti i štoko na svoju ruku, šta ne bi bilo čudo, kad se zna da su ga u njegovo vrime po gradu razbanzzavali da je nedokaziv, ingord čovik, kojemu su puno dragi šoldi, pa da mu je prišnije bilo pribacivati zablaćku sol u Veneciju, nego raditi na katedrali. A šta nije i partija na po posla, a šolde je zna uzeti. I on je moga puno toga metniti na kartu, samo kako? Razbanzzavali su ga da je nepismen (ka šta su onda bili 
nepismeni svi osin ono malo svećenika i plemića u gradu), pa da se na ugovore potpišiva križićon, a dava notaru da u njegovo ime pataje poslove. Jedino je zna dobro kontati, šta na prste, šta na lakte oli pomoću abaka. Ma, zato će prija biti da je ostavija koji trag u škicama, u klesarskoj radijoni šta je bila odma uz gradilište katedrale. Samo, i te je foje za strašne kuge iz 1649. odnija vitar, šta su ga digli najgori razbojnici i pjačkaši, koji su nagrnili u okuženi grad da pokupu iz njegovih crkava i palača sve šta in se pričinilo da 
vridi, pa makar u toj ajdučiji i sami crkli ka beštije. Tako je i poslin Jurja, kroz svih pet i po stolića, na pitanje: čije su glave na katedrali, ostala samo zagonetka, šibenska sfinga.

ŠIBENSKI POGLED U POD: Učeniji svit misli da zna bar šta je sfinga, pa će reći da je u Egiptu to bija ležeći lav s glavon od čovika, a u antikoj Grčkoj krilato biće, šta je naprid imalo tilo cure, a odozada tilo lavice. Sfinga iz Tebe bi od svakog šta bi proša kraj nje tražila da riješi nježinu zagonetku, pa ko ne bi zna, odma bi ga pojila. Ona dva lava sa šibenske katedrale nisu zviri, jerbo od prolaznika ne tražu da riješu zagonetku s apsida. A šta da tražu, kad je puno našeg svita, pogotovo mlađarija, odvaik prolazilo uz katedralu gledajući u pod oli di bilo, samo ne u katedralu i nježinu najveću zagonetku.

JUDI I ZVIRI: Ako ko ne zna, Jurjev friz glava - ka šta je zapisa povjesničar umitnosti Radovan Ivančević - najbrojnija je i najlipša galerija portreta, izložena ka javni spomenik profane skulpture na jednon sakralnom objektu u Evropi. To će reći, da među njima nema ni jednoga sveca, a moglo bi se treviti da nema ni Šibenčana, oli - ako ih ima, da bi među glavama moga biti samo jedan od dvojice Šižgorića (biskup oli njegov sinovac, humanist), i među zaminjenin glavama ona od restauratora Josipa Pasinija. Na katedrali su 71 ljudska glava i tri lavlje. Friz je razdiljen na južnu, istočnu i sjevernu višekutnu apsidu, i na ravni dija vijenca prama trgu. Jurjevih je, kažu, 40-ak glava i sve tri lavlje, a sredinon 19. stolića Josip Pasini ih je prominija 14, a među njih metnija i - svoju glavu (30-a od krstionice).

Šta su se vako stisle oko zviri, ka da su šnjon jedno, oće li se ikad dočukati?

ČIJA JE KOJA? Provaćemo dočukati prama najnovijin istraživanjima i špekulacijama judi od struke, ma ićemo i dunbje, pipati in sviman pulac, pitati se: čemu sfinga, za šta tajna, prefin za koga baš u Šibeniku?

***Ustrpite se, jer ova se štorija nastavja, a da ni ovi šta je piše, ne zna di će ga odniti, jerbo je sva pripuna mirakula, velikih infišacija i najdunbjih tajni.

                    ŠIBENSKA PREZIMENA
              od najstarijih zapisa do 1948.
             

Vako lipe su u ono vrime bile famije po Šibeniku, ka šta je ova iz plemena Županovića, rečenoga Šeško, iz Doca

             

             KAKO SU SE ZAMEĆALA: Prija ijadu lita naši nisu imali prezimena (a niki bi rekli, bezimena), ma nisu ih imali ni u 12., 13. , a većina ni u većen dilu 14. stolića. Za pravo reći, tek se od ranih godina 15. stolića, iz vrimena u kojen se počela rađati Jurjeva katedrala, zameća veći broj prvih Šibenčana šta su uz dično ime mogli dometniti i prezime. Imati prezime, bija je to u to vrime timbar, po kojen su se najbogatiji i najmoćniji, a posli i oni malo pametniji, mogli razlikovati od više ijada ostalih Šibenčana koji nisu znali ništa. A onda, drž vamo, drž namo, svako je pleme, a posli i svaka famija tila da joj se zna prezime, pa su pismeniji svoje sami birali, a oni drugi puštali fratrima i gradskin činovnicima da in reču kako će se prizivati. Kad su na Bosnu i Ercegovinu navalili Turci, puno je svita bižalo vamo, pa su i njima pridodavali prezimena, odoka i prišapoko. Znalo se događati i to da jedan dil istog plemena iz turskih krajeva naleti na katoličkoga, a drugi na rišćanskoga popa, pa bi posli jedni postali katolici i Hrvati, a drugi pravoslavci i Srbi, makar se vidilo i u peton kolinu da su po facama i štaturama puno slični. 

              ZA SLAVU I ZA RUGANJE: Di nije bilo preše, i di je bilo pismenijih, prezimena su se u gradu davala prama ćaćinu imenu (pa su nastali Dunkići, Jurići, Nikolići...ili Jurini, Mikuličini...). Di nije bilo preše, a nije bilo ni pismenih, prezimena su se davala prama nadimcima - već ih je onda bilo kolko si tija! (pa su tako nastali Bumberi, Armelini, Panjkote, Bedrice...). Odvaik se slabo stalo sa artištima i zanatima, ma i oni su se duperavali za nadivanja prezimena (Kovači...), ka šta se slabo stalo i s pravon viron, pa ih je malo šta su se po njoj razlikovali i dobili prezimena (Arnautovići...). Jednima su za dograbiti se prezimena dobro došle umanjenice (Antići, Grgasi...), a drugima uvećanice (Komadine, Ježine...). Bilo ih je šta ih je prezime tokalo po zanimanju (Čelar, Konjevoda...), oli po državnin, crkvenin oli feudalnin glavešinama (Ban, Bego, Knez, Despot, Županović...). Prilično ih je bilo šta su prezime dobili po rodijačkin vezama (Babić, Burazer, Brajković, Čaleta...), pa prefin i po čudiman prirode (Bura, Suša...). Jedini koji su u Šibenik donili svoj nadimak šta su in ga dali Turci, pa ga posli fratri, za svetoga Luku upisali kao njijovo prezime, su Karađolići, kojima je najžešći predak, za Turke, bija crni Jole. A i šnjima je bilo nereda kod upisa: jerbo su jedni došli kod jednog fratra, koji ih je upisa sa mekin đ oli s dj, a drugi kod drugoga, koji in je upisa tvrdo dž. Ma, i jedni i drugi su se – dok je bilo njih starih – držali ka jedno pleme, pa su se razlikovali samo po prizivcima. Dobar je broj Šibenčana  prezime steka akonto slabosti ili osobitosti tila ili duše nekog od predaka (Grbac, Livaković, Štrkalj...), a niki i zato šta in se pokojna prababa mišala u magiju (Gatara...). Per fine, u ono se vrime rađalo puno dice vanka braka, od kojeg soldata i koje raspuštenice, oli od kojeg plemića i njegove sluškinje, oli od kojeg fratra i njemu bliske divojke, pa su od te mularije – kako već kada i kako di – nastajali i Talijani, i Hrvati, prama unaprid posloženin prezimenima za opću upotribu. Ima etnologa šta znaju kasti da su napose svi -asi Vlasi oli starobalkanski narod, koji o sebi nije ostavija puno pisanih dekumenata. To će reći da oni u prvu ruku nisu bili ni Iliri, ka šta nisu bili ni Slaveni, nego su odvaik tute di jesu, ka Bujasi, Lokasi, Jurasi oli Ivasi. Ma, najviše ih je od sviju fela – jer, tako su tili fratri, da bi cilon ton divjen svitu dali timbar Bogu miloga naroda – dobivalo i imena i prezimena po Bibliji (pa su tako nastali i Jurišići, i Petrići, i Lukačići, i Tommasei, i Ivanići, i Paulinovići, i Kužine – oni nisu od kužine, nego od Kuzme, sveca, pa za kraj ajmo metniti i njih - Jakovljevići). 
   

                     NAJBROJNIJA U ŠIBENIKU (BEZ ISTIH VANKA GRADA): Prvi broj uz prezime kaživa koliko ih je pojedinačno, a onaj u zagradama koliko je familija toga prezimena s pribivališten u Šibeniku, i sve to prama Leksiku prezimena SR Hrvatske, izdanog 1976., prvog takvog službena popisa prezimena u hrvatskoj povijesti, izvedenog iz popisa stanovništva iz 1948-e, s tin šta san do ove rang-lište doša sam, zbrajajući sve do zadnjeg, da nan ne bi ko od naših promaka:

                     Bujas 268 (79), Baranović 239 (70), Belamarić 232 (68), Juras 191 (55), Baljkas 181 (34), Grubišić 174 (57), Ninić 126 (29), Aras 123 (32), Klarić 120 (32), Mikulandra 116 (28), Gulin 111 (33), Gojanović 110 (34) plus Gojanović-Rakić 12 (4), Lambaša 110 (29), Stošić 108 (28), Zorić 97 (31), Guberina 97 (28), Jurković 95 (28), Karađole 93 (24) plus Karadžole 9 (4), Zorić 97 (31) i Šarić 91 (29).

     
                     OSTALA  STARIJA, U ŠIBENIKU (BEZ ISTIH VANKA GRADA), PO ABECEDI: Adum 14 (4), Aleksa 11 (4), Aleksić 20 (7), Antić 16 (8), Antunac 56 (17), Armelin 2 (1), Babić 18 (7), Baica 31 (11), Balin  20 (7), Ban 20 (6), Bašić 30 (8), Batinica 70 (21), Baus 23 (5), Bedrica 26 (6), Bego 31 (12), Berović 74 (22), Blaće 42 (15), Blažević 68 (18), Bogdan 23 (6), 
Bogdanović 80 (24), Bolanča 19 (8), Bračić 11 (3), Brajković   36 (9), Brkić 44 (13), Bučević 11 (4), Bukić 36 (12), Bulat 27 (12), Bumber 65 (26), Crnogaća 34 (6), Cvitanović 22 (7), Čala 62 (19), Čaleta 18 (6), Čelar 28 (10), Čičmir 14 (5), Čičmirko 21 (6), Čičmir-Vestić 22 (8), Dedić 10 (3), Deković 14 (4), Deljac 16 (3), Despot 23 (8), Dorbić 25 (7), Dulibić 32 (10), Dumić 26 (10), Dunkić 74 (20), Erak 35 (7), Erceg 19 (8), Ercegović 70 (20), Friganović 83 (29), Fulgosi 8 (5), Gogala 8 (2), Goleš 19 (7), Grgas 16 (6), Iljadica 86 (25), Ivić 16 (8), Jakovljević 39 (13), Junaković 68 (20), Jurić 32 (10), Jurišić 73 (26), Jušić 53 (15), Kale 16 (3), Kalik 26 (8), Kitarović 39 (13), Kojundžić 10 (3), Kolombo 36 (10), Kovač 83 (24), Krnić 45 (12), Kronja 60 (20), Kužina 27 (8), Labura 75 (21), Lasinović 8 (2), Livaković 28 (8), Lušić 13 (6), Ljubković 7 (2), Maričić 60 (19), Matić 17 (8), Matković 17 (7), Mileta 50 (16), Milković 35 (9), Modun 10 (3), Nikolić 42 (16), Paić 79 (22), Panjkota 37 (7), Perković 22 (6), Peršen 2 (1), Petković 43 (11), Picula 9 (2), Polić 49 (14), Popović 25 (10), Radečić 24 (9), Radetić 12 (3), Radić 55 (25), Relja 14 (4), Roca 12 (5), Roša 38 (12), Sekso 33 (9), Sekulić 25 (11), Stegić 9 (6), Stojić 12 (3), Šare 40 (11), Šišara 12 (3), Šižgorić 14 (3), Škarica 56 (15), Šižgorić 14 (3), Škubonja 2 (1), Škugor 28 (9), Šoljan 5 (2), Štrkalj 57 (14), Šupuk 15 (6), Tambača 38 (13), Tarle 8 (3), Terzanović 6 (1), Teskera 5 (1), Tintić 12 (3), Trlaja 65 (14), Vidović 36 (10), Vučić 11 (6), Vukičević 33 (9), Vukorepa 15 (4), Vukov 23 (6), Vuletić 10 (2), Vulinović 16 (4), Zaninović 83 (26), Zenić 32 (9), Zjačić 43 (15), Zlatoper 5 (1), Zlatović 23 (6), Zrnčević 12 (3), Živković 20 (7), Žonja 36 (9) i Županović 48 (5). 



                     BROJNIJA PREZIMENA, KOJIH  JE 1948. BILO SAMO, ILI  PRETEŽITO, U ŠIBENIKU: Baranović, Belamarić, Berović, Blaće, Bujas, Bumber, Crnogaća, Čala, Deljac, Divnić, Dobrović, Dorbić, Draganić, Dulibić, Fakčević, Friganović, Gojanović, Grubišić, Guberina, Gulin, Guloznić, Halaburić (danas Labura), Harasović (danas Aras), Iljadica, Junaković, Juras, Karađole (i Karadžole), Kitarović, Klarić, Kožinović (danas Kužina), Laganović, Maričić, Matković, Mijagostović, Mileta, Milković, Nikolić, Ninić, Panjkota, Periša, Roša, Ručić, Stošić, Strižojević, Šare, Šarić, Šižgorić, Škarica, Škugor, Tambača, Tarcanović (danas Terzanović), Trlaja, Vidović, Vulinović, Zenić, Zjačić, Zlatović, Zrnčević i Žonja.
          


                    NAJBROJNIJA PO KVARTOVIMA (OD 1806. DO 1948):

       STARI GRAD: Divnić, Dominis, Draganić, Galbiani, 
       Giadro, Mattiazzi, Mijagostović, Pellegrini, Pinelli,
       Soppe, Tavilli, Zannetti (većina iz te file s oznakon
       conte); te friško doseljeni: Belamarić, Bogdanović, Ferari,
       Fontana, Fosco, Friganović, Fulgosi, Kolunić, Macale,
       Massoleni, Marini, Rossini, Skroza, Šarić i Vulinović.

       DOLAC I RIVA: Berović, Bujas, Cipitelo, Čala, Deljac, 
       Dorbić, Dulibić, Guberina, Kinkela, Kitarović, Kolombo, 
       Kužina, Matković, Nikolić, Tambača i Vidović.  

       GORICA: Aras, Belamarić, Bogdan, Bogdanović, 
       Bumber, Junaković, Kronja, Laganović, Marenzi, 
       Maričić, Menđušić, Mileta, Modun, Panjkota, Perketa, 
       Peršen, Škarica, Škugor, Trecanović i Zenić. 

       VAROŠ, ŠKOPINAC I PLIŠAC: Baranović, Batinica,
       Bedrica, Blaće, Brajković, Crnogaća, Čala, Čelar, Čičmir,
       Dumić, Erceg, Fakac, Friganović, Gojanović, Grubišić, 
       Iljadica, Jadronja, Julović, Junaković, Juras, Karađole (i 
       Karadžole), Koštan, Kovač, Mikulandra, Polić, Rora,
       Roša, Stošić, Šupe, Šupuk i Živković. 

       CRNICA: Baljkas, Blažević, Jurišić, Klarić, Labura, 
       Lambaša, Ninić, Panjkota, Trlaja, Vudrag, Zaninović i
       Žonja.

       MANDALINA: Aras, Brnić-Boće, Čatlak, Despot, Erceg,
       Jurković, Mišura, Periša, Penđer i Vukšić

A vako su se nosili noviji Šibenčani, šta su iz Bosne, poslin 1649., došli u prigrad, pa naselili Vrtline, kojiman su dali ime Varoš

       
              PREZIMENA TALIJANSKOG PORIJEKLA (MEĐU NJIMA JE I PREZIMENA POD KOJIMAN SE NIKE NAŠE, AKO IN SE NIJE ZNA ĆAĆA, UPISIVALO KA TALIJANE): 

       Battigelli, Ferari, Fontana, Fosco, Fulgosi, Galbiani, Gazzari, Genari, Giadro, Gilardi, Gogala, Marini, Maroti, Massoleni, Mattiazzi, Montana, Pellegrini, Škoton, Tommaseo, Vigna, Visiani, Vitaliani, Zuliani, Zinotti itd.  


             PREZIMENA TURSKOGA PORIJEKLA (MA, NOSU IH NAŠI, HRVATI, A NE TURCI, JERBO IH JE TAKO TOKALO KAD SU IH  FRATRI  UPISIVALI PO DONEŠENIN PRIZIVCIMA):  

       (H)Adum, Badžim, Čatlak, Jaramaz, Karađole, Kedžo, Spahija, Škender, Teskera, Žaja itd. 



      
             PREZIMENA KOJA SU PRIŽIVILA STRAŠNU KUGU IZ 1649. I U VEĆINI SE ODRŽALA DO DANAS: Matične knjige rođenih u gradskoj župi svetog Jakova vodile su se tek od 1581., a u Varošu od 1624. (samo su izgubljene, pa su najstarije sačuvane one s kraja 17. stolića), te u Docu di su najstarije sačuvane one iz 1686-e. Posli kuge iz 1649-e, od oko 1500 gradskih prezimena, priživilo ih je samo 250! A, jopet, i od njih je, do danas, ostalo manje od polovice! Najgore je s nataliteton bilo 1656-e, kad je u gradu kršteno samo 99 dice. A onda je krenilo doseljavanje: prvo su od Rupa došli Martinovići, pa iz Oklaja Vuletići i Šupukovići. Tek 1900. u Šibeniku je bilo 10.000 ljudi, jednako ka i na početku 1649-e! A evo, brojnijih, koji su priživili (prama študiji Ante Šupuka, koji je zarad toga prikopa sve arhive):

Adum, Alatov, Andreis, Bačić, Baica, Balin, Barešić, Barić, Barin, Bedrica, Berović, Bianchi, Bilinović, Blažević, Bogdanović, Bujas, Carara, Čala, Čulinović, Delfin, Divnić, Dobrović, Dominis, Draganić, Dragojević, Dulibić, Fakac, Grimani, Grubišić, Gulin, Guloznić, Halaburić, Harasović, Hreljanović, Junaković, Jakšić, Jovanović, Julović, Kitarović, Koštanović, Kundić, Laganović, Lasanović, Liščićarić, Livaković, Lučić, Ljubković, Mileta, Milković, Modun, Montana, Maričić, Mijagostović, Natalis, Nikolić, Radačić, Radečić, Skroza, Staničić, Stojić, Stošić, Šestan, Šižgorić,  Škubonja, Škugor, Tarcanović, Tintić, Vidović, Vučić, Zenić, Zjačić, Zlatović i Županović. 
    
             
                       
                      BISERJE  IZ  KUĆNE ARHIVE BRUNA UNGAROVA: Obilje podataka, do kojih je kroz desetljeća tihog i pedantnog rada, s puno pacijencije, doša naš Bruno Ungarov (geodet, filatelist, arhivar i istraživač gradske povijesti), virujen, da će jednog lipog dana osvaniti u libru koji samo šta nije štampan. Ka baketinu, na koju bi se mora nalipiti neki od nakladnika i specijaliziranih znanstvenika, izdvajan nekoliko bisera, koje je prije kvarat stolića, za intervju u «Šibenskon listu» brusija skupa s mojon kolegicon, Jordankon Grubač:

a) da su Belamarići najprvo bili Danilovići;
b) da su Grubišići najstarije šibensko prezime;
c) da su Ninići u Šibenik došli ka Jakšići;
d) da su Mikulandre nastale od Junakovića;
e) da su Guberine priko Bosne došli iz Crne Gore;
f) da su Mikulandre iz Šibenika otišli u Bilice, ka šta su Škugori, Junakovići i  Gojanovići išli prama Dubravi, oli prvi Ivasi u Vodice ( ka i više od 30-ak     starih šibenskih prezimena, koje posli kuge iz 1649. nalazimo i na Zlarinu, i    na Prviću, i raštrkane po Donjen polju, ka i u Skradinu);
g) da su Dumići naresli od loze Ljubkovića, u kojoj je bija jedan Domenik,   šta su ga svi zvali Dume; i
h) da je prosjek života još i u 19. stoliću bija je oko 17 godina, niži nego u     Afriki! (Jerbo je skoro svako drugo rođeno dite - zarad nehigijene oli  posljedica velikih zaraza - umiralo prija nego bi navršilo godinu dana). 
       

      

      


      



     



       
       
 

           

Iz Šibenika je od 1996. 
iselilo 8000 sugrađana 

U ono mračno vrijeme se iz Šibenika iseljavalo (ili "bižalo") poteke, ne samo feratom, nego i barkom, na vesla, pa varljivu sreću ćutilo čim bi se ugledalo drugu rivu, a danas naveliko, čemu nitko ne vidi kraj 

NOVA EMIGRACIJA iz Šibenika unazad 15-ak godina poprima obilježja dosad najvišeg i najduljeg plimnog vala te vrste u ovdašnjoj gospodarskoj povijesti. Jer, nikad toliko mnogo radno sposobnih, bolje obrazovanih sugrađana nije u demokratskim i mirnodopskim okolnostima iseljavalo iz grada na dulji rok, kao što obrazovaniji i nezaposleni iseljavaju od 1996-e. Za razliku od nekih podjednako snažnih prijašnjih emigracijskih valova, Šibenčani iz svog grada sada ne iseljavaju ni zbog smrtonosnih epidemija, niti zbog ratnih prijetnji ili zbog neslaganja s vladajućim režimom unutar gradskih zidina, nego kao posve slobodne osobe, koje ispunjavanje svojih viših profesionalnih ambicija ili bilo kakvo zapošljavanje traže vanka grada, pa čak i izvan Hrvatske. Prema najnovijim zbirnim podacima Državnog zavoda za statistiku, od 1996. do 2012. je u prosjeku godišnje iz cijele Šibensko-kninske županije iseljavalo po 1500 osoba, od čega je njih više od 500 godišnje bilo iz Šibenika. S visokim oscilacijama taj je demografski manjak nadoknađivalo doseljavanje, pa je emigracijski saldo, u kombinaciji s razlikom 
između rođenih i umrlih, varirao u godišnjem smanjivanju županijskog stanovništva za 300-500 osoba, a u Šibeniku u rasponu od 200 do 300 godišnje. Ne bi u tim trendovima bilo osobita razloga za paniku, da među doseljenima nisu prevladavale starije i slabije obrazovane osobe, a među iseljenima mlađe i obrazovanije osobe. Zato je - u kombinaciji s upropaštenim industrijskim potencijalom - unatoč snažnom iseljavanju, stopa nezaposlenosti u Županiji danas četverostruko viša nego predratne 1989-e.
LJUDSKI KAPITAL (ili u prijevodu, mladi i kvalitetno obrazovani stručnjaci, spremni za međunarodnu konkurenciju u Šibeniku, te na širem hrvatskom i europskom tržištu) je uvijek imao presudnu važnost i u šibenskom razvoju, ali nikad s tolikim kobnim deficitima kao u sadašnjoj, informacijskoj eri. Jer, prema zadnjim podacima Državnog zavoda za statistiku, Šibensko-kninska županija i lani je bila lider u Hrvatskoj u broju korisnika socijalne pomoći, o kojoj je ovisilo gotovo osam posto stanovništva ili četiri puta više od hrvatskog prosjeka. Uz njih je lider i po broju osoba s invaliditetom, kojih je, službeno, čak 14 posto stanovništva, kao i po broju nepismenih. Njih i još 30.000 umirovljenika te još 40-ak tisuća osoba, ovisnih o drugima na razne načine (obiteljskih osiguranika i nezaposlenih), svojim radnim odnosom održava manje od 28.000 zaposlenih, od kojih njih manje od 10.000 radi u proizvodnji, a zapravo neku dobit stvara samo njih 4000 radnika i stručnjaka! 
NAJTRAŽENIJE STRUKE u današnjem su razmrvljenom, preprodanom i  hipotekarnom ŠI-gospodarstvu prodavači, kuhari, konobari, čistačice, sobarice, vozači teretnih vozila, zidari i skiperi. Većina potražnje za tim radnim mjestima je sezonska, s tim što ni najbolja sezona ne otvori više od 1000 dvomjesečnih radnih mjesta, jer od turizma (kroz koji se prodaju pretežno uvozna roba i usluge) ni u cijeloj zemlji sezona ne otvara više od 37.000 radnih mjesta, a koristi donosi samo stranim bankama, uvoznicima, inozemnim kruzerima i agencijama, te prodavačima poljoprivrednih zemljišta i 
manjem dijelu vlasnika turističkih apartmana. 
ISELJAVANJE će se iz Šibenika, stoga, nastaviti i u 2013. I preklani i lani je iz cijele županije, uglavnom u Zagreb, iselilo po 800 osoba, a gotovo još toliko u inozemstvo, od čega je polovina bila iz Šibenika. Uostalom, danas je iz gotovo svake druge šibenske obitelji netko mlađi zaposlen u Zagrebu, dok broj umirovljenika u Zagrebu, koji su rođeni u Šibeniku, već 20-ak godina premašuje broj stanovnika u šibenskoj staroj jezgri. I ne samo to: dovoljno je usporediti škole i fakultete, koje su jesenas upisali šibenski učenici i studenti, sa strukturom radnih mjesta i investicija u šibenskom gospodarstvu, da bi se zaključilo da ih svake od idućih godina bar njih 800 mora iseliti, ne samo da bi negdje pravili karijeru, nego da bi sebe financirali na donjem egzistencijalnom pragu. Za izlaz iz ove depresije Šibeniku trebaju proizvodne investicije u vrijednosti od barem 400 milijuna eura i novih 3000 radnih mjesta u iduće tri-četiri godine, i to u industrijama za 21. stoljeće, ali tog sretnog scenarija još nema na vidiku.

(Iz kolumnističkog niza, koji je pod nadnaslovom "Šibenik&Zagreb"  objavljivan u "Šibenskom listu" tijekom 2011./2012.)

                             Đir po gradu

                         (kroz izmišano vrime) 

Vako je ispod Kvartira bilo na proliće 1941. godine: livo, uz Veli madroč jošter je stala crkva Božjeg blagdana, uzaskale od Kvartira česma i fafarinka, a okolo je bilo viditi i našeg svita

                  Zaputićemo se od Kronjina magazina
                  nizbrdo, pa uz Berze rada
                  (povirićemo ko je sve u fili za pjombe
                  i dentijere, a ko za tablete i štoko gore),
                  i uz svetu Nediljicu nizaskale,
                   kraj Križa, prid mandroče, veli i mali,
                   i rivon do peškarije, Dumenika
                   i Katedrale.

                   Upočinićemo na zadnjim bancima,
                   poviriti do krstionice, i onda
                   vanka, uzaskale, kraj Četri bunara,
                   kroz prvu ulicu, meštra Dalmatinca,
                   do njegove i moje kuće, 
                   i svetoga Grgura i Napoleonova Kvartira,
                   pa jopet uzaskale, 
                   gori-desno-gori-pravo-livo, sve do prid 
                   groblje svete Ane i forticu Mijovila.

                   Skalaćemo se na Prigrad, pa do
                   kina Sloboda i uzbrdo, kraj Uboškog doma,
                   uspeti put Tanaje i Vidilice, 
                   i s najveće visine
                   upitati  Grad i Stvoritelja:
                   čime smo zavridili ovu lipost,
                   i šta smo im sve dužni. 
  
                   Pa ćemo nizbrdo, do kuglane
                   i kroz Šubićevac, uzbrig, do Belvedera,
                   pa doli na Škopinac, i življin
                   korakon niz bolnicu, do suda,
                   Preparandije, novoga pazara, Drage,
                   mula i otela Krka, pa prid Lloyda.

                  Ka da smo u centru svita:
                  s leđa nan mašu brodovi iz Konala,
                  iz luke roba sa svih strana,
                  a u facu tuču i đerdin, i Tomasseo,
                  i Petar Krešimir IV (guraju se za misto), 
                  i zadnje još otvorene rane 
                  od granata iz 1991. po prvim kućama.

                 Kraj topova ulazimo ugrad, 
                 penjemo se do Barbare, stišćemo
                 Kalelargom, priko Medulića, pa
                 skoro do Poljane i natrag,
                 s gornje strane, kroz Masnu,
                 do Male lože i Staroga pazara.

                 Pitamo svit: di je Šarina pekara,
                 šta je s činovničkon zadrugon,
                 di je Červarova brijačnica,
                 je li ko vidija babu Matiju s Male lože,
                 i šta je reći da u Legi i u svete Luce
                 više nije škola.

                  Ma, nije škola više ni u Docu, kažu,
                  ali je noću sve puno dice, i nije više
                  misa ni zvona ni u Dumeniku, 
                  niti su u Nikole svi jedrenjaci i bandire
                  na broju, ali su glave s Katedrale
                  bilije nego na početku.
                   
                  Pitamo za Škaricu, za Đenka, za Radićevu
                  knjižaru, za Čokovu parfumeriju,
                  Modni magazin i Ožegovića, pa
                  i za Mariju Vatavukovu i gostionu Bor,
                  ko ih još panti? I šta je sa Slavkon
                  i Martinovićen, ko sad vozi za
                  Martinsku, a ko za Roka u Zaton?
                  I vesla li ko do Malinice?

                  Vrtimo se od Uskog prolaza
                  do Strmih stuba, vraćamo
                  ka sumanuti prid Vijećnicu:
                  pivaju razglasi, blišti buka
                  i puno je svita.

                  I nismo ni zavapili: di smo,
                  a sviće se trnu.

(Iz "Velikog rječnika šibenskih riči", prvi dija)

Ostati ili otići

Perković je, dok je ferata bila glavna veza sa Zagrebon, vaik bija na po puta: i kad bi se išlo od Šibenika prama Zagrebu i kad bi se išlo nazad. A na pitanje prometniku: kad bi mogli dalje?, vaik je bija isti odgovor: ka' dođe. I - tako je i bilo.

GLAVNO EGZISTENCIJALNO PITANJE, koje trenutačno stoji ponad više od pet tisuća mladih Šibenki i Šibenčana, i koje je s podjednakom dozom, i radosne i bolne, dvojbe stajalo nad gotovo svim generacijama šibenske mladosti unazad 80-ak godina, sve dalje i dvojbenije glasi: ostati ili otići.

OSTATI - nakon srednjoškolskog i visokoškolskog obrazovanja, u Šibeniku, ili s prebivalištem na nekoj od susjednih adresa širom nevelike Šibensko-kninske županije, ili - OTIĆI, u svakodnevnoj se praksi uglavnom svodi na izbor između Šibenika i Zagreba, jer gotovo da su sve ostale varijante odlaska mladih Šibenčana na školovanje ili na rad i poduzetništvo izvan Šibenika stvar pojedinačnog slučaja, varljive sreće ili šeprtljavog izbora. 

U više sam (ne)prilika, kao slučajan prolaznik, unazad 30-ak godina, mogao čuti, i to od brojnih mladih sugrađana, da tko god da je iz Šibenika na vrijeme otišao, taj da se tobože spasio, a ostali da, navodno, mogu ići samo u Dolac ili u neku sličnu iluziju. Zato je mnogima pitanje nad pitanjima: ŠIBENIK ILI ZAGREB? Ili, u široj varijanti, Šibenik i Zagreb? Ili, u najširoj: Šibenik-Zagreb-Šibenik? U kojoj je od tih jednostavnih egzistencijalističkih formula, dakle, i ekonomski i kulturološki spas za ovaj grad i njegovu novu, mladu populaciju?

Riječ je, da podsjetimo i one koji sami ne žele putovati dugo unazad, o nizu istovrsnih pitanja, što nisu mučila Šibenke i Šibenčane sve do Velike svjetske krize iz 1930-ih. Jer, od svojih prapočetaka pa sve do strašne kuge iz 1649. godine, Šibenik je bio GRAD ZA DOSELJAVANJE, življenje u njemu, pa stoga i za proizvodnju, i za trgovinu, kao i za politiku, da bi nakon velikog pražnjenja tijekom te epidemije, i u iduća tri stoljeća ponovno bio to isto: grad za doseljavanje, življenje, proizvodnju, trgovinu i politiku. Zbog tog žilavog trenda, kroz najveći dio šibenske povijesti, ta dvojba: ostati ili otići, za većinu ovdašnje mlađe populacije - nije postojala!

PRVE VEĆE SKUPINE ŠIBENČANA krenule su u Zagrebu tražiti bolji život tek 1930-ih, tijekom ondašnje svjetske gospodarske krize, koja je tada najteže pogađala zemlje s pretežno agrarnom ekonomijom. I dok su u šibensku bolnicu ili u ondašnji TEF dolazili stručnjaci rodom i školovanjem iz Zagreba, Beča, Praga ili  Padove, prema Zagrebu su se zaputili prvi Bujasi, Zenići, Baranovići i njima slični pravi Šibenčani, da bi usred krize, akonto šibenske zdrave spize i šibenskog maslinova ulja ili vina, kroz Zagreb sebi i potomstvu osigurali vedriju perspektivu. Idući, ali puno viši šibenski val zapljusnuo je Zagreb u drugoj polovini 1960-ih, pa još viši tijekom 1970-ih i 1980-ih, da bi na razmeđu stoljeća ti šibenski plimni valovi u smjeru zagrebačkih obala postali normalna pojava. No, od sredine 1960-ih Šibenke su i Šibenčani u Zagrebu najprije tražili visoko obrazovanje, a zatim i odgovarajuća radna mjesta, kojih u Šibeniku za najambicioznije i za najbolje obrazovane, po prirodi stvari, nikad nije bilo dovoljno. Jer, Šibenik je najambicioznijima i najstručnijima pružao šanse samo u aluminijskoj industriji, koja je do 1991. bila u europskom tehnološkom vrhu, zatim u bolnici, koja je i danas adresa s najviše vrhunskih stručnjaka od nacionalnog ranga, te u medijima, koji su bili rasadnik vrhunskih meštara. 

Da bi nova šibenska mladost danas mogla odlučivati o svim svojim ključnim egzistencijalnim dvojbama, pa i o toj koja se metaforički svodi na Šibenik i(li) Zagreb, nužno je da šibenska vlast gotovo dnevno izvještava šibensku javnost o svim većim, pokrenutim ili skorim, investicijama i projektima, i o privatnim i o državnim, kao i o županijskim i gradskim, te da istodobno promptno vodi ŠIBENSKI VLASNIČKI LIST, iz kojeg bi i najslabije obrazovani građanin mogao dokučiti tko je danas većinski vlasnik najatraktivnijih ovdašnjih prostora, u rasponu od TEF-a, TLM-a i Mandaline, do Lozovca, Kamenara, Obonjana i Žirja. Ali, sve šibenske vlasti, iz mandata u mandat, o tome govore na kučarine ili mudro šute.

(Iz kolumnističkog niza, objavljivanog u "Šibenskom listu" tijekom 2011./2012. pod nadnaslovom "Šibenik&Zagreb")

Četri čudotvorne ricete iz 17. vika


Prva: Ko se ne more sa ženon sastati, neka uzme od jarca oli od kozlića žuč, i užnju šaku krilatih mravi, pa nek ih satare zajedno, i s timen maže onog doli, pa poteke i odispod po jajima, i vratiće mu se sva forca, pa neće žaliti truda.

Druga: Šta prija provajte i ovo: za učiniti jude i žene okolo sebe skroz gole, vazmite od zeca zeru sala, ako će ga imati, pa nek se jedan tren slegne, i onda užgite šteriku i držite je u ruki, pa ćete krož nježin plamen viditi sve golo golcato okolo sebe. Samo, ne dajte nikomen šteriku iz svoje ruke, jerbo bi mogli i sami ostati goli golcati, pa da van se poslin smije cile svit. 

Treća: Protivu zuboboje, ufati žabu zapuvaču, ter oni gnjatić između prigibli od kolina do bedra sarani do potribe kad zub zaboli. Onda onin gnjatićon tikni zub i na njemu podrži nikoliko puta, i - proći će. A najbrže će proći ako uzmeš gnjatić od desne noge.

Četvrta: A na koga vidurine navalu i dopolak ga izidu, nek odma pojide bokunić vučjeg srca, i to će mu biti lik.

U ovon su likoviton libru zapisi od unazad pet stolića, za moliti, rekuperati se, škapulati se, uzdići forcu i za šalvati dušu.

    

Šibenske boleštine*

Naglo je oronija.
Nije više isti.
Ne sliči na se.
Tokalo i njega.
Uša je use.
Prosika se.
Priuzeja ga krevet.
Štufa se svega.
Puntalo ga.
Probolo ga ispod lebra.
Stegla ga zaduva.
Uvatila ga inbrokita.
Prisiklo ga u križima.
Ne more ići odase.
Čini podase.
Stislo ga u grkjanu.
Bubnilo ga u mali mozak.
Diga mu se silni cukar.
Osta brez arije.
I on ga je napušta.
Bacilo mu na bubrige.
Pukla mu žigarica.
Criva mu se ingropala.
Stisa mu se tolko, da koji put 
umisto njega izvadi kurdelu.
Boga moli, a Bog ga neće.
Ne znaju šta mu je.
Neće da mu kažu.
Samo ga otvorilo i zatvorilo.
Vezalo ga za posteju, da in ne pobigne.
Šta se žali, pa dobro je potega.
Neće bolnica više da ga drži.

E, lipa moja mladosti!
___________________________
*Šira verzija, dopunjena i konpletirana prija malo vrimena oli puno poslin nego šta je prvi put osvanila u Velikon rječniku šibenskih riči iz 2006.

Jutika nan je data, da se šnjon šalvajemo kontra sviju boleština od ranog ditinjstva do dunboke starosti: kad joj je stađun grize se čin se ubere, a komen se teško spriginjati u poju, more je naći iz druge ruke i na pazaru, pa poslin šnjon činiti šta ga je voja, usirovo i lešo, oli šufigano i zapečeno (po sridi kojeg našeg pivčića oli odojka). Stariju je jutiku dobro turniti u kvasinu, pa poslin sve do pramalića guštati u nježinoj likovitosti. 

Pozdravi i lipe riči u prolazu

Moj naklon. 
Poštovanje. 
Priporučan se.
Zdravi i veseli bili.
Kome va!
Adio van ga!
Živija mi!
Evala!
E, rodijak!
Godino!
A, ti!
Zenzo!
Lipo li te je viditi!
Di si se uputila?
Ne denjaš se ni jav'ti, a?
Di si se zaletija?
Šta si se zbleznija?
Vrag odnija prešu!
Šta si se potulija?
Oće l' to?!
Da ne znan da si to ti,
ne bi te pripozna!
Aj!

Ko oće koga našeg treviti, najboje mu je da se prijapodne zaputi prama pazaru, di će mu se ukazati prilike, da jednomen od naših reče: "Poštovanje!", drugom "Živija mi!", trećen "E, rodijak!", a najzadnjemu "Šta si se potulija?!", oli će mu to isto oni kasti.