Šibenska imena po stolićima

Dvojici s ove slike iz 1969. dali su ime Ivo, a po jednomen Paško, Zdravko i Damir, pa bi se moglo kasti da su u ovomen slavnon četvercu s kormilaron (a, bili su peti na svitu!) jedni drugima obe ruke davala imena iz 15. i 19., ka i iz 20. vika

Sve do kraja 12. stolića nigdi nije zapisano ni jedno ime itijednoga Šibenčanina. A onda je najprvo zapisano ime Vsemira (za kojeg niko ne zna ni ko mu je bila mater, ni ko mu je bija ćaća, ni čije je bija race), koje prefin višje baca na češki, oli na ruski, i neće biti da je pripadalo baš pravom Šibenčancu. Poslin je sve išlo svojin puton, ka torta: red narodnih, red biblijskih, red fureštih imena. Da bi se boje vidilo kojih je bilo, kojih višje nema, a koja su priživila do danas, poslagali smo ih - one najviđenije - po stolićima, u kojima su se prvi put ukaživala.

13. STOLIĆE: Vsemir, Bogdan, Hvališa, Ivan, Juraj, Radovan, Radoslava, Slavoš, Stanimir, Stipan

14. STOLIĆE: Bratislav, Budislav, Cvita, Cvitan, Dišman, Dobroslav, Dominik, Dragoslav, Grgur, Hranislav, Martin, Mihovil, Milgost, Nikola, Ljuba, Ostoja, Petar, Pribislav, Slavogost, Stanača, Stojslava, Radonja, Vesela

15. STOLIĆE: Buna, Didomir, Dragan, Dragica, Frane, Gojslav, Matko, Paško, Priba, Radin, Zvane

16. STOLIĆE: Anton, Katarina, Ladislav, Magdalena, Margarita, Milašin, Rade

17. STOLIĆE: Dobrica, Grubiša, Radoje, Vidosava

18. STOLIĆE: Ana, Ante, Antonja, Božo, Duško, Ika, Ive, Jelina, Lucija, Luka, Manda, Matija, Mara, Mijat, Mijo, Miovil, Šinka, Uršula, Vid

19. STOLIĆE: Bare, Blaž, Dume, Dunko, Gajo, Glišo, Jako, Jere, Jerina, Joso, Jure, Krste, Lovre, Marketa, Krešo, Mate, Pere, Sava, Šime, Vicko, Vicula, Zorka, Ivo

20. STOLIĆE: Ćiril, Metod, Jugoslava, Zoran, Neda, Arsen, Slobodan, Meri, Ratko, Mirko, Slavka, Nada, Siniša, Branko, Irena, Damir, Zdravko, Dijana, Neven  

                         Pepelnica i Korizma 2013. na šibenski veraš

                        ZAPIS O POSTU I PUSTINIŠTVU      
                  KA POČETKU SVAKOG IZLIČENJA

                        (Fragment iz "Šibenske likaruše", šta je iz pera Ive Jakovljevića osvanila na Gospu o' zdravja 2012.)

Mi, Šibenčani, dva dana prija Pepelnice mećemo bakalar topiti u vodu, jerbo smo dočukali da je to boje, nego da ga mlatimo drvenin baton, da omeća i da se odaleči od svoje drače. A, kad ga za Pepelnicu učinemo s kunpirima i šakon peneta, to je tolko za prste lizati, da pribrdimo kako je Pepelnica početak Korizme, a ne datum za pritiravanje, kakvih je ijonako kroz godinu priko svake mire

                        

                                       POST I NEMRS U ŠIBENSKOJ POVISTI: Čišćenjen tila počinje svako ličenje, i to je tako okad je u Šibeniku žive čejadi. Najbizerijin  među našin starima nije tribalo puno, pa da providu kako je svak zdraviji i jači, ako je višje gladan nego sit, i ako povazdan cilog sebe ispira vodon i travama. Poslin je to ušlo u sve narodne običaje, pa i u religije, da prija i poslin velikih blagdanskih gozbi, kao i prija svake terapije triba postiti. Spominjemo i nemrs samo da bimo kazali da to nije pravi post, nego samo priskakanje mesnih zalogaja, za šta prija nije tribalo puno priprema, nego je nemrs zna biti kroz veći dija radnih dana. A kad je sve bilo dignuto na regule iz kršćanskog kalendara, onda je uveden i zapovidani post, kojeg se svaki vjernik mora držati na Badnjak, Pepelnicu, Veliki petak i užežin Velike Gospe, ako je poslin mislija proći kroz uska, rajska vrata. Našen svitu je - dok se još boja Boga - jedno vrime najteže padalo posno odricanje i od sviju ostalih životnih gušta, pa bi za zapovidanog posta ronzzali, da ti ih se gadilo čuti. Kad su poslin stolića gladi i velikih ratova zaredale godine obilja, puno naših je post pritvaralo u dane kad se triba gušiti u bakalaru oli u najdebjin ribjin bokunima na gradejama, zalivanima najbojin vinon. Pa ih nije bilo malo šta bi se poslin znali još i faliti okolo s timen kolko su se za posnoga blagovanja natukli oborite ribetine, šta je za svog kratkog vika plivala u moru, uju i vinčini. A kad bi puno njih poslin tokala kakva boleština, rađe bi se mašali za dekote i tablete, a najgori među njiman i za pojačane bičerinićima najjuće dropjanice, ne bi li prikin puton došli sebi. E, samo šta to ne bi išlo.

                                      ODALEČITI SE OD SVIJU GRIJA I OD VEĆEG DILA SVITA KA PUSTINIK: Post je, okad je svita, univerzalna terapija kojon se bude unutrašnja energija i imunitet kontra svih boleština. Za vrime posta tilo se deliberaje sviju otrova i nepotrebnih šuštanci, a podupire život novih stanica i uzgon silne životne force. Zato je, da bi se postilo kako Bog zapovida, i u Šibeniku odvaik najprvo tribovalo naći svoj mir. Kako je kome dato, odalečiti se za posnih dana more samo od  svojih uobičajenih grija i od lošeg društva, ma još boje će za današnju čejad biti da se odaleču i od svake buke i ćakula, i od uobičajena posla, ka i od sviju zzogatula inberlane informacijske ere, šta mu danomice truju oči, krv i moždane. Namisto nervožasta živjenja u krdima s najgorin zvirima, za dane posta našen ćemo čoviku priporučiti pustinjačku samoću, šta će ga teke poteke deliberavati i od sviju plašila, i od svake muke. Kad se tako lipo smisti i namisti, more se odma 
sabrati i skrušeno pomoliti za pripomoć s visina kroz cilo vrime posta i ličenja, pa će mu se poslin obnovjeno zdravje, nova forza i puno životne vedrine samo nazzuntati. Tri do četri puta kroz dan, za vrime posta i pustiništva, priporučamo i betežnome i najjedrijem da se po kvarat od ure zagledaju u koju staru maslinu oli u smokvu u svon oboru, oli u bokunić dragog kamena iz familjarne dote (poslin nego šta će mu ugrijati dlan), oli u sliku svojeg sveca zaštitnika, brez ijedne žeje, molbe oli infišacije, pa će oćutiti kako će ga kroz sve dane posta upućivati šta mu je činiti i česa se kloniti. Ma, poslin tolkih priprema red je da se s poston i započne, i to tako da se najprvo dobro očisti debelo crivo, u kojen je kroz cili čovikov vik sve puno smrada, otrova i šporkice. Jedni priporučuju da se odma ujutro popije po litre čaja od naše kaduje i za njon odma pocica po lemuna, pa da će čejade tribovati i do triput za redon trčati ustranu. Ja priporučujen još jači dekot: ciđ od kiselog kupusa, kojeg triba prokuvati jedno tri kvarta od ure u tri kvarta vode, pa popiti po litre toga prilipog ciđa nadušak. Malo poslin neće tribati ustrano trčati triput zaredon, nego će čejadetu sve izaći vanka u jednomen tiru. E, tekar onda dolazi vrime i za finije posne ricete i radnje: jutarnje tuširanje, poduja điravanja po svakakvon vrimenu, laganu đenaštiku, čudotvorne čajeve, ispiranja i trjanja vodon i kvasinon, likovita bacanja pozapodne u robi na najbližju posteju, udunbjivanja u biblijske svete riči i trjanja dlanova koje poslin mećemo na 
žigaricu, štumak oli na srid prsne košćine.

Ko ima svoju barku, pa more prid Martinsku skalati vršu, oli loviti tunjon prid Kneževon palačon, tomen će još slađi na Pepelnicu biti njegovi frigani šparići, salpice, arbunići i očade, kojih je u zadnje vrime šibenska luka - okad je načinjen kolektor - jopet pripuna 

                                     

                                     KAKO I KOLKO POSTITI: Mlado i jedro čejade dosta je da poštiva dane zapovidanoga posta (Pepelnicu, Veliki petak, užežin Velike Gospe i Badnjak) i da se u vrime Korizme odluči za sedan dana posta, dočin starijen oli betežnijen svitu priporučamo da ne mrsu u tri ića na dan, nego samo za ručak, i to manje od triput na šetimanu, a da uz zapovidane dane i svih 40 dana Korizme postu, ka i svaki petak rešto, jerbo njijovin tilima 
triba puno jače ispiranje. A onaj kojeg je tokala kakva inbrokita, nazeba oli koja žešća friška boleština triba da - bija mlad oli star - postiti počne odma, pa da u ton brzon trapjenju izdrži i bar dva dana poslin nego šta oćuti da mu višje nije ništa. U prvu će mu se ruku otapati veći dija loja, a izdrži li u postu i duje od tri-četri dana, zdravo će mu tilo početi proždirati unutra sve do čega se dočepa, sve krepane stanice, svu gnjilež, pa i dija tila koji bi mu kad-tad moga doći glave. U tomen odricanju od delicija ovog svita ruku će mu dati i cilo njegovo tilo, jerbo skoči li mu febra oli ga napadnu koji bilo bakcili, učiniće da ga prođu žeje i za masno, i za slatko, i za juto, ka i za pečeno, i za šufigano, šta pita da se poslin zaliva s najbojin vinon. Nego će mu pasati posteja i mir, puno gole vode i u početku dikoji lagani oparak od kamomile, mente oli kaduje i stolisnika. Jerbo, da bi ozdravija, svaki čovik triba pristati raniti te 
bakcile šta mu ametice uzmju vodu iz tila, nego ih ektolitrima tekućine tirati ća, kroz pot i pišaku. Pa će ćutiti po nosu, da će mu za početak pot imati težak vonj, ka šta će mu i pišaka biti mutna i škura, ka da mu cilo tilo gori na 40 gradi, na kojoj vanka purgavaju svi čovikovi griji i boleštine, ka i sva dila Zloduva. I neće mu proći njanci dva dana od početka cile te trapnje, a naš će mučenik već oćutiti i da mu tlak kalaje, i da ga pulac boje sluša, pa će mu se 
pričiniti ka da mu jopet nema ravna na ciloj baloti. Nije zaludu govorija našen svitu i slavni Hipokrat (samo malo ih je šta su to ikad tili čuti), da šta betežnoga jače 'ranite, to da mu zadajete veću muku. 

Likovitijega libra od "Šibenske likaruše", u ovo vrime Korizme, nema i neće ga biti

                                    

                                    (Cili se libar, "Šibenska likaruša", more naručiti i na kuću, oli na e-mail adresu: ivo.jakovljevic@inet.hr, priko koje će van autor, pouzećen, uzeti 80 kuna, a na se priuzeti poštanske troškove.) 

U Zagrebu je 2011. bilo deset puta više Šibenčana, nego u staroj jezgri u Šibeniku!

Kroz veći dija godine vako su prazne i Kalelarga i Masna (za koju puno novijih Šibenki i Šibenčana još nije njanke čulo, pa je jedni zovu Gornja kalelarga, a drugi Desna kalelarga, i to još meću po novinama i u oglase)

Okad je Šibenika, naši najambiciozniji judi selu prama metropolama: šta su u njijova vrimena činili i Tavelići, i Vrančići, i Visianiji, i Tomažejovi, a i puno njih iz 20., pa sve to višje njih i na početku 21. vika: jedni su išli prama Jeruzalemu, drugi prama Veneciji, Krakovu, Pečuju oli Budimu, treći prama Padovi i Triešteu, a najvišje njih, unazad 80 lita, prama Zagrebu. Drugo ime za šibenske najvišje ambicije nikad nisu bili ni Zadar, ni Split, a ni Šibenik, nego oli Venecija, oli Beč, oli Budim, ma za najvišje njih - Zagreb, di bi se školovali i ne bi tili nazad. Pa se danas niko ne triba čuditi, šta u Zagrebu - prama popisu stanovnika iz 2011. - živi dabi 10.000 Šibenčana (rođenih u Šibeniku više onih šta su njijovi potomci u prvon oli drugon i trećen kolinu, a rođeni u Zagrebu), oli dabi deset puta više njih, nego šta ih danas ima u staroj jezgri u Šibeniku! Većina njih ima diplome oli lipo živu a da se ne moraju ubijati od posla, pa se za dija njih znade i vanka Zagreba. Da bimo se boje razumili, recimo da u staroj jezgri danas živi manje od ijadu i po duša, od kojih je manje od njih ijadu Šibenčana, s prezimenima koja su stara više od 200 godina. A još do prija 40 lita, u staroj je jezgri bilo 7000 Šibenčana, a prija velike kuge iz 1649. prefin 10.000! Pa i danas, kad bi se sve inkartalo, teke nazzuntalo, pa pituralo, metnilo nove gurle i u sve unilo novu mobiju, u staru bi jezgru po današnjin standardima moglo stati najmanje osan ijada svita, pa bi se moglo kasti da bi tamo mogli odma doseliti zamalo svi naši iz Zagreba. A kad bi doselili barenko svi mlađi od 40 lita, ko bi nan bija ravan i bi li se pitali ko će priporoditi ovi grad? Ma, sad šta je, tu je. Nema nazad, pa moremo biti sritni šta nije gore, i dati sve od sebe, da nas ovi najnoviji Šibenčani, skupa sa sebon i svin ti novin sviton širon Hrvatske, na vrime uvedu drito u Evropu. Kolko god svi dobro znamo da će prija biti prama onoj našoj, šta glasi: stani di si, jerbo ni za di si - nisi. 

Ovi popis je prvi koji van se daje na znanje: nećete ga čuti ni od šibenske vlasti, ni od novinara, ni od šibenskih učenjaka, ni od šibenskih statističara, nego ćete ga naći samo u Šibenskon molitveniku, ka u naškon sveton pismu. Pa, evo, tog popisa naših najbrojnijih prezimena, šta su unazad 80 lita napunili Zagreb, da je milina (prama nalazima iz Popisa stanovništva iz 2011. godine). Prvi broj spominje kolko ih je iz kojeg plemena ukupno u Zagrebu, a oni u zagradama u kolko ih je zasebnih familija:

 1. Belamarić - 105 (48)

 2. Bujas - 93 (45)

 3. Ninić - 85 (33)

 4. Gulin - 66 (32)

 5. Šare - 56 (20)

 6. Guberina - 48 (20)

 7. Baranović - 47 (24)

 8. Baljkas - 40 (21)

 9. Mikulandra - 37 (23)

10. Friganović - 34 (16)

11. Batinica - 20 (12)

12. Čala - 20 (9)

13. Karađole, Karadžole i Karadjole - 16 (9)

14. Blaće - 15 (82)

15. Gojanović - 14 (7) 

Ko su pravi Šibenčani

Vaki su prija bili pravi Šibenčani: morali su biti zeru jači, imati brčine i vaik gledati žvelto pridase

   
                Bija bi red da su svi Šibenčani pravi,
                njih 35.000 šta u gradu živu,
                više njih još tolko šta su njegova dica,
                ali živu podalje, i više njih još tolko
                šta ga cili život držu u srcu.
                E, a oće li to bit baš tako?

                Je, da svak ko se rodija u Šibeniku
                ili u njemu živi more za se reći da je
                Šibenčanin, ka šta i svak ko se
                u njemu slučajno rodija ili u njega
                nabasa, more reć da je Šibenčanin.
                Ali, svitu, za bit pravi triba puno, puno više.

                Prvo, triba i po ćaćinoj i po materinoj
                strani biti pravi Šibenčanin, 
                a da bi se to moglo,
                triba isto biti
                i po obe didine i babine strane,
                i tako baren kroz tri-četri kolina unazad.

                Kome je samo mater naša, a ćaća nije,
                taj odma ispada,
                a kome je naš ćaća, a mater nije,
                tome bi se, bude li se drža reda,
                za jedno dvista godina moga roditi
                i koji pravi Šibenčanin, za diku i uzdanje.

                Kome su unazad više od dvista godina
                svi naši, a on otiša, pa za njega više nije čuti, 
                isto je ka da ga nikad i nije bilo
                među namin, pravin Šibenčanima.
                A ako se pročuja, e onda ima da se šnjime
                ka najpravijin fali ime šibensko.

                Ako se koji furešti upija u Šibenik, 
                i pročulo za njega, i cili svoj život da samo
                za ovi grad, i nikad ga nije ostavja ni
                kad je znalo biti najgore, tome vaik svaka 
                čast, jerbo mu triba priznati da je za Šibenik
                da sve od sebe - iako nije bija pravi.


              

Glave s katedrale: šibenska sfinga - prid rišenjen? (zadnja, 4. štorija)

Sve ove glave imaju svoje ime i prezime, a dikoja i svoj prizivak, ma taj popis su kuga iz 1649. i bezimeno vrime za njon samlili u pra i pepel, pa puštali na fortunu bure, da ih raznese i da in više niko ne more ući u trag

OD BISKUPA ŠIŽGORIĆA DO POVJESNIČARA PETRICIOLIJA: Poslin smrti biskupa Jurja Šižgorića, koji je triba znati sve o glavama s katedrale i zarad česa su metnute, a nabaška poslin Kandijskog rata i velike kuge iz 1649., koja je sa sebon i pjačkon šta ju je pratila, uništila sve do česa je mogla dopriti, pa i sićanje na glave s katedrale - čija je koja, više od tri stolića se niko nije ni priupita to isto: čije su to bile glave, zarad česa tamo? I onda je banija prvi, koji je načeja tu štoriju, vridni povisničar umitnosti, Ivo Petricioli, kojen se učinilo da je u 21-oj glavi, kad se gleda njijova fila od južne prama sjevernoj apsidi, prefin bizantinski car Ivan VIII Paleolog. U tome je u zadnjin litima 20. stolića Ivana Prijatelj - Pavičić vidila kjuč za dešifriranje svih ostalih glava. Pa joj ni to nije bilo malo, nego je - po uzoru na one šta su otkrivali Troju oli blago egipatskih piramida - provala dokazati svitu, da sve te glave nemaju drugo, nego da "simboliziraju vojujuću Crkvu na Zemlji".

SUDAR CIVILIZACIJA OLI KO ĆE GA KOMEN: O tomen šta bi tribala neukon i poganon svitu kasti nova šibenska katedrala, onda je najviše mislija biskup Juraj Šižgorić, kojemu je to bija i posal, u kojen se skroz oslanja na odluke velikog koncila u Firenci, di su se prid nadolazećon turskon inperijon s Katoličkon crkvon ujedinjavale i više njih pravoslavnih i istočnih crkava, pa i pokoji maloazijski vladari. Pa se danas niko ne triba čuditi, kad mu se pričini, da gori, na apsidama, vidi ne samo glave katoličkih svećenika, oli papa, oli duždeva i vamošnjih vojskovođa, nego i glave od Grčke pravoslavne crkve, ka i glave od strane bizantinske države (kojima je to onda bilo zadnje slikanje). Pozadi svega, kako se pričinilo vridnoj povjesničarki Prijatelj-Pavičić, i u ono je vrime bila misal o univerzalnoj Crkvi, šta se u "sudaru civilizacija" uz Božju pomoć triba odupriti turskoj sili, pozadi koje da stoji vražji 
naum i naskroz inberlana vira. Ma, kolko god da bi to moglo i biti tako, jopet ne moremo a da se ne priupitamo: okle našen Šižgoriću, kolko god da je važija za učena čovika, ka i Jurju Dalmatincu, furešton meštru-zidaru, tolko pameti, da uzdignu najbrojniju galeriju profanih glava na jednon sakralnog objektu u Evropi, i to u vrime, kad mećati grišne glave na jednu svetu građevinu nije padalo na pamet ni najgrezzijin judima? Da ne bimo skroz zabasali u jošter jednu slipu ulicu, daće nan ruku privridna Ivana Prijatelj-Pavičić, ovin ričima iz svoje študije: "Koncept vojujuće Crkve bio je aktualna teološka tema i protuturskih križarskih ratova u 14. stoljeću. Jedan od najpoznatijih likovnih prikaza ove teme iz 14. stoljeća nalazi se na desnom zidu španjolske kapele u firentinskoj crkvi Santa Maria Novella, u kojoj se 1439. odvijao spomenuti koncil. Riječ je o freski firentinskog slikara Andree Bonaiutija, koja je datirana nakon 1365. Dominira lik pape Urbana V na prijestolju. Okružuju ga kardinali i vladari. Sličnosti između dva povijesna razdoblja, jednog zabilježenog na fresci u Firenci i onog ovjekovječenog na frizu Jurjevih glava su ogromne." Biće da su oli Juraj Šižgorić, oli Juraj Dalmatinac, odlično poznavali firentinsku fresku, a biće da su je znali obojica, pa su nježine poruke prinili drito u Šibenik, koji se naša na prvoj crti ondašnjeg "sudara civilizacija".

OD GLAVE DO GLAVE: I saćemo ići skroz do kraja, privaćajući se za ono šta je dočukala rečena Ivana Prijatelj-Pavičić u svojoj študiji pod naslovon "Vojujuća crkva na apsidama šibenske katedrale". Sfinga je prid rišenjen, ali kakvin?

 A) Južna apsida (15 glava)

 1. Švora sa zgrišpanin velon priko glave
 2. Muško, jače, mlađe čejade, guste kose, s ricama prama naprid
 3. Odebje muško s turbanon
 4. Suvonjovi, nacereni muški u kantunu, s kožnaton kapon priko uva
 5. Bradonja s brčinama i s kapon
 6. Teke starija ženska, sa šudaron
 7. Mlađa ženska, duguljaste face, pametnoga pogleda
 8. Muški u kantunu, s lišon dlakon na glavi
 9. Grezziji muški s kapon nakrivjenon prama naprid
10. Stariji muški, s brkon i bradon, teke višjega čela i valovitih kosa
11. Blekasti muški, s kapon nabijenon na čelo, grezze face
12. Glava u kantunu, odbijena nosa (metnuta u 19. stoliću namisto glave šta je tamo dotle stala)
13. Brkati muški s kapon
14. Mlađe čejade s kapon "šiltericon" (metnut u 19. stoliću namisto  glave šta je tamo dotle stala)  
15. Cura sa šudaron (metnuta u 19. stoliću namisto glave šta je tamo dotle stala oli je uzmanjkala)

 B) Srednja apsida (24 glave)

16. Momak poširje face s ricaston koson i razdiljkon po sridi tintare
17. Muški s brkon i bradon, ricaste kose i vezanon glavon    
18. Muški s lovorovin vijencon okolo glave
19. Ženska, poduje face, sa šudaron i otkrivenin uvon
20. Glava u kantunu: muška, brkata, guste kose i divjega pogleda
21. Starije čejade, kraće brade i brkova, s kapon uzdignuta oboda, ušpicana prama naprid i zada (da bi to moga biti bizantinski car Ivan  VIII Paleolog)
22. Momak, jače face, s kapon nakrivjenon prama naprid
23. Momak, jače face, s plitkon kapon i rečinama
24. Momak, poširje face, s kapon poširjega oboda
25. Glava u kantunu, brkato muško orlovskoga nosa, ćelav po timenu, a s ricama okolo ušiju, s pojačanin obrvama
26. Muško s brčinama, kraće kose prama naprid
27. Ćelavi muški, s nadugo povijenin brčinama, s očima ka da je  bože-mi-prosti Mongol
28. Ćelavi muški, brez dlake na faci, s dunbokin očima
29. Muški s kapon, teke povijenon unazad
30. Glava na kantunu, da je portret od konzervatora Josipa Pasinija, koji je ličija katedralu i nadomeća glave okolo 1860-e
31. Mlada ženska, s napolak otvorenin očima i utegnutin šudaron
32. Muško koštunjave face, s kraćon koson
33. Cura sa šudaron, lipoga čela, mekih usta i oštećena nosa
34. Momak visoka čela i guste kose s ricama
35. Glava momka na kantunu, s guston koson i ricama povezanih priko čela uskon štrikon
36. Momak guste valovite kose
37. Muški, poširje face, s ustiman prama naprid
38. Momak guste kose, šta mu je okolo cile glave
39. Momak okruglaste glave i face

 C) Sjeverna apsida (15 glava)

40. Dite s kraćon, ricaston dlakon
41. Dite bucmaste face i otučena nosa
42. Momak s napolak otvorenin ustima i s kraćon koson
43. Glava, kantunska, od muškoga kraće kose i brkova (i nju je Pasini metnija u 19. stoliću namisto one koja je tamo bila prije, oli je više nije bilo viditi)
44. Momak poširje face i kraće kose
45. Momak s kapon nabijenon na čelo, teke blekast
46. Proćelavi muški, s duljin brkovima i kraćon bradon
47. Cura na kantunu, duguljasta lica i napućenih usnica
48. Muški s kuglaston kapon, s obodon ušpičenin prama naprid
49. Muško s kraćon bradon i brkovima, i s kapon teke povijenon prama naprid
50. Muški, liše face, s kapon koja ima dva zadebjanja povr ušiju
51. Brkati muški na kantunu, s kapon ka da je turban
52. Stariji muški duge kose, uvijenih brkova i dvokrake brade
53. Stariji muški, ka ovi prija, samo teke mršaviji i bliđi
54. Momak ricaste kose, podvezane štrikon priko čela

 D) Sjeverna fasada crkve (17 glava)

55. Muški na kantunu, s kraćin brkovima i koson u kraćin pramenima
56. Dite s kraćon i tanjon koson u špici na čelo
57. Dite s tri rice nad čelon i bujnijin ricama sa bande
58. Dite s koson kraćih, uvijenih pramenova
59. Muški u kantunu, s dignutin obrvama, nabrana čela, proćelav, oštećena nosa
60. Momak kose vezane štrikon, s jednin pramenon na vrvu, a rešto sa bande
61. Dite kraće kose i omanjih rica priko čela
62. Momak poširjeg nosa, s okruglaston kapon
63. Stariji muški, guste ricaste kose, dugih brčina i prikoga pogleda
64. Momak većeg nosa i debjih usana, s jednin pramenon kose priko čela
65. Muški, poširje face, kraćeg a širjeg nosa, i kraće kose, brkova i brade
66. Stariji muški, s turbanon na glavi, s dugin brčinama
67. Dite, kraće kose, s pramenovima na čelu
68. Momak na kantunu s bujnon koson
69. Stariji muški, mrka pogleda, kraće kose (ka da je grčki filozof, a ne  naš čovik)
70. Momak na kantunu, s guston koson, odbijena nosa
71. Ćelavi muški, upalih očiju (zvali su ga u novije vrime Mušolini)

Jednima se pričinilo da je ova glava ki Mušolini, pa su je tako i prozvali, jerbo se ni danas ne zna čija je, a nježina je - zadnja (jerbo je zadnja u nizu od njih 71 glave)

OD ŠVORE DO MUŠOLINIJA: I sad - šta? Je, da ka i na firentinskoj freski, i na Jakovu niz glava počinje jednon švoron. Ma, zna li iko čijega je reda: je li franjevka, dominikanka, benediktinka? Ivana Prijatelj-Pavičić je zapisala da bi tribalo viditi koja bi to Mogla biti švora, šta je od 1439. do 1444. za Crkvu značila isto šta je u drugoj polovini 14. stolića značila dominikanka, sveta Katarina Sijenska? Je li bar ona, ka prva među glavama, bila iz Šibenika? Je li Šibenik bar za nju zna? Je li bar ona onda čula za Šibenik? Oće li to ikad iko dočukati? Jakov-sfinga ne da da do te istine dođe ni jedno naše čejade, dok sam ne odredi koga će ta slava dopasti. Među glavama na manjoj bočnoj, jugoistočnoj apsidi Ivana Prijatelj-Pavičić vidi i papu Eugena IV, koji bi triba biti okružen svojin nuncijima, kardinalima i inkvizitorima, ma oće li i to biti ka šta se svima namin sve to višje pričinja? Na središnjoj apsidi, ka nastavak portreta iz onodobne vrhuške Katoličke crkve stoju i portreti kardinala Bessariona i bizantinskoga cara Ivana VIII. Paleologa, ako ćemo svi tome povirovati (jerbo, jačih tumačenja nema). Deseta glava na prvoj apsidi, livo od Eugena IV, je starac s dugon bradon i brcima. Je li to srpski despot, Đurađ Branković? Ko je dvanajsta glava? Dvi su ličnosti iz protuturske koalicije, kažu, imale slične face: prvi, franjevac, Jakov Markijski, i drugi, dominikanac, Antonin Pierozzi iz Firence. Inkvizitor Jakov Markijski proslavija se po svojin homilijama kontra vidurina (oli vištica) u Zadru i Šibeniku. Je li četvrta glava na drugoj apsidi sa tila, koje je pripadalo firentinskon vojvodi Cosimu Mediciju, čiji je portret zabilježen na brojnin slikarijama iz onog vrimena? Među glavama na katedrali ima i onih šta bi tribale pripadati predstavnicima istočnih crkava, pa i Indijcima s turbanima, Etiopljanima i Egipćanima, pa i Mongolima? Svi ti istočni kršćani u to su vrime 
imali istog neprijateja - tursku inperiju, protiv koje je u Šibeniku uzdignuta vojujuća crkva. Među glavama, petnajsta, mogla bi biti i glava papinog legata, kardinala Cesarinija. Je li koja od glava i glava Jurja Šubića ili Jakova Cornera? Kolko ih pripada ondašnjoj hrvatsko-ugarskoj kraljevskoj vojski oli moćnicima iz Venecije? Oće li bar jedna prikaživati i koga iz Šibenika - biskupa Jurja Šižgorića, oli - Jurja Dalmatinca (je li to ona sa sjeverne fasade, 
jedna od zadnjih, prama kojoj, da je Ivan Meštrović radija svoga Jurja)? Vrime nan svima poteke curi, a pitanjima kraja nema. 

                             (Kraj malešnog serijala)



P.S. A jopet, ako ćemo biti pošteni, tribali bi kasti da ovo šta je ode metnuto, nije dospilo stati u libar pod naslovon "Šibenski teštamenat", koji je - čin se pojavija u knjižari "Matica" - posta bestseler šibenskoga lita 2009. Ali, triba onda kasti i ovo: da ono šta do kraja tumači šibensku sfingu triba tražiti baš u "Šibenskon teštamentu", i da je zarad toga on tolko čitan i tražen, da nan sviman nema druge nego da jošter jedanput sve skupa pročitamo i o svemu promislimo, ka da će svaki tren Susvita. 

    
  

                                  

Glave s katedrale: šibenska sfinga - prid rišenjem? (3)

Po Šibeniku se znalo čuti da je ovo glava Jurja Dalmatinca oli njegov šenj pod cili njegov posal u Šibeniku, za koji je - razbanzzavali su ga i u njegovo vrime - zna uzeti šolde, a da posal nije učinija do kraja. Katedrala se gradila 105 godina, pa ni dica šta su se rodila kad je započeta ta rađa nisu dočekala nježin kraj, a ni njijova unučad

PRVA FIRENCA PA - ŠIBENIK: Šibenik je s ove bande Jadrana bija prvi u gradnji renesansnih prvostolnica. Njegov je renesansni Jakov saziđan prija osorske i hvarske katedrale, a i prija svete Marije u Zadru. Ma, neka se znade i ovo: gradnja te nove katedrale u Šibeniku počela je samo pet godina poslin nego šta se počela ziđati Brunelleschijeva crkva Santa Spirita u Firenci, pa bimo mogli kasti da je jošter onda Šibenik bija podjednako blizon Bogu ka i najrenesansnije i najevropskije misto na svitu, prilipa Firenca. 

JURAJ - ZIDAR, ARTIŠT OLI ČUDOTVORAC: A naš Juraj Dalmatinac, po čijin je škicama sve rađeno, i gori - na apside - mećane glave, je li on bija samo snalažljiv i bizer zidar, koji je na šibensku katedralu samo prinija rišenja sa najrenesansnijih požicija u Evropi, oli je sam iša i puno daje? Moga je on na svoje oči viditi - dok je tamo učija zanat - da slavniji od njega meću glave i na firentinske crkve, ka i na Duždevu palaču u Veneciji, ma on ih je sviju nadjača! Jerbo, je da nije Juraj prvi na svitu meća glave judi, koji nisu bili sveci, na jedan sveti, Božji hram, ma zato je - kako je to lipo napisa povjesničar umitnosti, Radovan Ivančević - baš on stvorija "najbrojniju i najkvalitetniju galeriju portreta, izloženu kao javni spomenik profane skulpture na jedan sakralni objekt u Europi".

GLAVE, KA DA SU ŽIVE: I dočin su u Veneciji radili malešne, gotičke glave, ka tipove, a ne ka živućega čovika (pa ih jošter pokrijali lišćon, da ih to manje moš raspoznati), naš je Juraj učinija da su veličine ka na pravome čoviku, jušto kolke su i uživo, i da svaka pripada po jednome čejadetu, koje je svojin dilima i grijima zamiritalo da se nađe na apsidama njegove lipotice. Zato među glavama sa katedrale ima kosatih i ćelavih, pripametnih i zbleznutih, ingordih i onih šta paru ka da će ih svaki čas ko odrizati špadon, muških i - ženskih (!), od starčadi i ditinjih, divjih i pitomih, pa i od više raca i vira. Jesu li to bile glave šta su se u ono vrime motale po šibenskoj divjoj rivi, po drvenin i kamenin mulićima, u Štradi među butigama i po Velikoj i Maloj lođi, pa i po crkvama, oli je sve to bija daleki, furešti svit, koji je u ono vrime vanka određiva evropsku, pa - ka za zzuntu - i šibensku sudbinu?

I ON JE NAJVAŽNIJE PRIMUČA: Čija je koja, to nan Juraj ili nije tija kasti (nego da mislimo sami, a on da nan se iz podajega smije), ili je poslin njega, u ratovima, pjačkama i kugama, sve šta je metnija na kartu ošlo uništa, pa bi se moglo kasti da Šibeniku nije bilo suđeno da zna u koje glave gleda, kad prolazi uz katedralu, a onda ni to šta mu one tribaju kasti. Biće da je zarad svega Šibenik okad žive šnjon, iša svojin puton, a ona svojin, ka da ne živu za istin stolon i pod istin nebon.

Je li tribalo metniti ovu golotinju na jedno sveto misto, s kojega se, pridržavajući oni bokunić lista od smokve, ova nesritnica smije cilon svitu, a?

JE LI KATEDRALA KONTRA BIBLIJE: Prvi za kojeg se zna da ga je zaintrigiralo da dočuka čija je koja glava na katedrali kažu da je bija Petar Kolendić (1882.-1969.), Dubrovčanin, koji je jedno vrime radija i u Šibeniku, povjesničar koji je istraživa književnu i samostansku baštinu po Jadranu, i bija prvi koji je svatija da su glave s katedrale šibenska sfinga. Poslin njega najdaje je otiša akademik Ivo Petricioli, koji je u glavi sa špicaston kapon pripozna bizantinskoga cara Ivana Paleologa, šta je 1435. svratija do Italije i bija prikaživan na medaljunima. U novije vrime Ivana Prijatelj Pavičić ošla je najdaje, provajući dokaživati da sve glave s katedrale prikažiju glavne face iz ondašnje protuturske lige evropskih vladara, te katoličke, grkokatoličke i pravoslavne crkve, uz dikoju tursku glavu koja nije bila za rat nego za trgovinu i diplomaciju. Pa je, potežući štriku pod svoju študiju, rekla da glave s katedrale "simboliziraju vojujuću Crkvu na zemlji". Šta su o toj Jurjevoj "vojujućoj" konpoziciji grišnih glava mislili Adam i Eva, sveti Petar, Jakov i Marko, Mijovil, Bogorodica Navištenja, Isukrst i Duv Sveti (koji su - ako ćemo priskočiti Mijovila - svi odreda propovidali Jubav), koji su raštrkani po krovu oli okolo dva portala, naš svit more čuti tekar kad se uspne u Krajevstvo nebesko.

                                    (Nastavja se)

     

Glave s katedrale: šibenska sfinga - prid rišenjen? (2. štorija)

Je li ovo glava od Jurja Šižgorića, velikog šibenskog i evropskog imena iz vrimena humanizma i renesanse? Nigdi ne piše crno na bilo da - je, ma sve upućuje na to - da je i bašta!

ČIJA JE KOJA GLAVA? Provaćemo dočukati prama najnovijin istraživanjima i špekulacijama judi od struke, ma ićemo i dunbje, pipati in sviman pulac, pitati se: čemu sfinga, zarad česa - tajna? Jurjevih da je bilo 40 glava i tri lavlje, 11 da su onda napravili njegovi zidari, dočin ih je u 19. stoliću zaminjeno 14, pa su namisto njih metnute nove, među kojima jedna i od ondašnjeg glavnog restauratora, Josipa Pasinija. Ima li među svin tin glavama ijednoga 
ondašnjeg Šibenčanca oli Šibenke? Ako je ikad igdi šta i metnuto na kartu, sve je u velikoj kugi i pjački, šta je išla užnju, iz drugog dila 1649.  godine, ošlo niz vitar. Ako je među tin glavama ijedna iz Šibenika, moglo bi se kontati samo da je ona šta zna pridstavljati velikog evropskog humanistu, Jurja Šižgorića (s lovoron na glavi), šta more i ne mora biti. Jerbo je cila katedrala rađena na slavu Boga, sa znakovjen za svitsku javnost, a ne za grezzi, neuki i 
pogani šibenski svit, šta je i onda bija u većini. Cila je ziđana i ka "vojujuća crkva", priko koje će Bog šalvati naš grad od turskih navala, da bi malo poslin, uz priveliku patnju, popušta kugi i zamalo sve vratija daje od početka iz 1066-e. Zar Mijovil i danas ne buža Đavla, gori uz kupolu, koju je u zadnjen ratu probužala granata najzadnjih divjaka? Spasija je Mijovil i kupolu i Jakova, ali sa Zloduvon se jošter nemilice rve, i neće se znati ko je koga, sve dok se poslin Susvite ne vidi zarad česa je Šibenik, na najlipšen mistu na svitu, tokala takva patnička i skonšumana povist.

INPEGULANI 22. ŠESTOG 1441. GODINE: Ko jošter ne zna, šibenska je katedrala jedina sakralna građevina u Evropi, koja je saziđana samo od biloga kamena, na utor i pero, brez malte, drva i tikula. Ugovor s Jurjon na inpegulani 22. šestoga 1441. patalo je njih 12 (kolko je u Isusovo vrime bilo i apostola): biskup Juraj Šižgorić, nadstojnici gradnje Jakov Žilević i Mihovil Cvitanov, te plemenitaši Cvitan Grčičić, Radić Šižgorić, Ivan Tobolović, Marko Dobrojević, 
Šimun Divnić, Ivan Vrančić i Martin Pribislavić, a užnjih i Nikola Bernardi i Nikola Bono. Kad su počeli posal, Jurju su prvi pomoćnici bili Grubiša Slafčić, Andrija Budčić, Radić Pokrović i Dišman Gombrebić. A gradnja se otegla, ki da su je patali meštri iz inberlanog 21. stolića, u kojen Šibenik joštera nosi i numerološki inpegulani poštanski predbroj 22000, ka znak velikog nereda i rastrojstva. Prvi graditej katedrale, prija Jurja, bija je Francesco di Giacomo (od 1431. do 1441.), koji je uzdiga glavni, zapadni portal s Poslidnjin sudon, i usput počeja dizati sjeverni portal, s Prvin grijon, kojeg je puno poslin dovršija Nikola Firentinac (koji u Šibeniku jošter nema ni spomenik, ni spomen, ni ulicu oli koji trg, volat ili šta bilo). Jurjevo glavno dilo su tri apside, poprični brod i sakrištija, ali i cila konštrukcija, po kojoj je daje ziđa Firentinac i svi oni poslin 
njega. 

JURJEV POTPIS I ŠENJ: Ma, jedino je Juraj metnija svoj potpis na katedralu (kolko god ga se razbanzzavalo da je bija nepismen): Hoc opus cuvarum fecit magister Georgius Mattei Dalmaticus 1443. (oli: ovo dilo je izradija Juraj Matejev Dalmatinac 1443.), kojeg držu ona dva mala, ka anđelića. Ko more ići još dunbje i dalje od tog šenja, naći će da su sve plohe na katedrali napravjene od krugova i kvadrata, šta su tili svitu kasti kolko je renesansa savršenstvo. Pa sad, ko oće ići još daje, da vidi di je to Juraj moga nalaziti 
inšpiraciju za šibensku lipoticu, neka se zaputi tren u Firencu, oli - ako mu je bliže - nek zaplovi prama Veneciji, di će mu se prid Duždevon palačon kasti zamalo sve, oli tolko ništa, da više neće znati zarad česa je isplovija. Stane li, poslin svega, prid sjeverni, bočni portal Jurjeva dila u Šibeniku, pa se zagleda u gologa Adama i Evu, koji su ono malo svoje sirotinje pokrili s dva listića od smokve, razabraće kako je u ono vrime parila prva erotska igra u Šibeniku, 
kojemu se i onda sva erotika sastojala u metniti ga oli u nedati na se. Ma, da se ne bimo zagubili, priupitajmo se jopet: čija je koja glava?

Ova glava da je od restauratora katedrale, Josipa Pasinija, koji je na njojzi u 19. viku učinija veliki posal, pa usput metnija sebe među Jurjeve glave, da se upanti koji ih je to naš noviji čovik spasija da ne sagnjiju. A, ima ih, koji u toj glavi vidu duv i tilo našeg suvremenog akademskog kipara, Ale Guberine, koji je u zadnje vrime obnovija i pozlatija kuću šta je pripadala Jurju Dalmatincu u ulici šta - između Doca i Gorice, na putu od Kvartira prama Lovri oli katedrali - i danas nosi njegovo, Jurjevo ime

                                         (Nastavja se)